GLUPOSTI

Najprije,hvala vam svima na podršci..
Hvala iz srca..veliko i neizmjerno hvala.
Na ovaj ili onaj način,život se nastavlja.
**********************************
Danas me nazvala mama od moje Male prijateljice i najavila dolazak nakon kontrole kod liječnika.
Desetak minuta nakon poziva,čujem kako je neko dva-tri puta lupio o ulazna vrata.
Kako je naše druženje uvijek vezano za neke šale i međusobne smicalice,tako sam i ja ovaj puta reagirala.
Došla sam do vrata i,želeći ju nasmijati,počela sam vikati:
-Ljudiiii!
-Upomoć!
-Lopovi!
-Zovite miliciju!!
Otvaram vrata istovremeno..
S druge strane tišina... samo je stajala sa partvišom gospođa,koja čisti stubište..
Gledala me u čudu..
Vidjevši njen pogled,nisam se mogla zaustaviti od smijeha,iako sam se silno trudila da objasnim..
Mada,iskreno,neznam bih li i ja povjerovala,da sam čula takav glas,kakav je moj..
Možda je promijenila mišljenje,kad je nakon dvije minute čula moje ime iz prizemlja.
Bila je to moja Mala prijateljica.
Da je došla samo pet minuta prije,ne bi bilo ove priče..

Iskreno,ako i nije,nije me briga... ali neću joj to reći..

29.12.1981.g.-2.1.2006g

MOM SINU... 
NAKON 5 GODINA

Sve ove godine,od kada pišem blog,u ovo vrijeme razmišljam o jednoj te istoj temi,o kojoj nisam mogla do sada pisati...
Vrijeme je to kada svi slave,a ja bih najradije urlikala...i urličem,ali sama sa sobom.
Ne želim ljude ometati svojim bolima, njima nije do toga,a uostalom,svatko ima nešto svoje.
Tako vam se ja uvučem u svoju jazbinu,kopam po sjećanjima.
Nekada zbog njih plačem,nekada se smijem,a bude i trenutaka kada ne osjećam ama baš ništa,ali osjećam tegobu zbog toga.
Najlakše mi je samoj,sve drugo mi je napor i to napor u pravom smislu,skoro fizički.
Najteže mi je kad me ljudi slučajno vide i onda pitaju šta mi je!?
Da se ljutim?!
Iskreno,naljuti me to pitanje,ali šta da radim...odgovorim samo:
-Ništa!Sve ok!
 Onda zaključe da mi je teško samoj...
Ali ja se ne osjećam ni da sam sama, ni osamljena...
Samo mi je oduzet moj san,moj životni cilj,moja nada..
Zapravo,živim životom smrtnika...na ćupriji dobiješ,na mostu izgubiš.
Ono što me održava,daje mi snagu da koračam,jest svaki trenutak proveden zajedno,posebno zadnji..

Naime,pred Božić 2005.g.stanje mog sina se toliko pogoršalo,da sam shvatila da dolazi brzo kraj.
Onaj tren kad sam ga vidjela da od sobe do kupaonice,a to je metar i pol,leluja dok hoda i brzo se hvata za zid,shvatila sam da se više ne mogu ni tren maknuti iz kuće..
Glavna sestra mi je rekla da ostanem kod kuće koliko god treba-HVALA JOJ DO NEBA!
Drugi dan Božića je završio u bolnici,dobio transfuzije,punktiran,tako da smo Novu 2006.g.ipak dočekali doma,zajedno.
Ipak,stanje se samo na tren popravilo, sve je teže disao,uz pomoć išao do wc-a,neprestano na kisiku...i razgovori,beskonačni razgovori i dan i noć..o svemu i svačemu..
2.1.2006.g  je bio vrlo loše,ponudila sam mu odlazak u bolnicu,ali kako je bio vezan za dom,bila sam obazriva..željela sam da odluči i da to bude njegova volja.Kod kuće smo imali svu potrebnu opremu...

Tada nam je u posjetu,na moj poziv, došao pok.dr.Z.Perušinović,jer je u njega jako vjerovao i tu je pala odluka da, ipak, ide u bolnicu..
Nakon dva sata patnje,jedan tren se okrenuo i samo rekao:
-Mama jako te volim!
-I ja tebe,sine..!
I otišao..nakon 24 godine  života.
Taj naš oproštaj mi daje mir!

Da me sad vidi kako plačem,dok ovo pišem,zvao bi moju prijateljicu i molio da me smiri,jer nije podnosio moje suze.
Zbog toga sam se silno trudila sve godine njegovog liječenja da ih ne vidi.

Život je neobično i nepredvidivo putovanje.
Ponekad mi se omakne pitanje:-Zašto?Zašto baš mi,zašto moj sin?
Ali,samo ponekad..
******************************

Do viđenja, dragi moj, do viđenja.

Ljubav nam mili u grudima spava.

Ništa ovaj rastanak ne mijenja,

Možda novi susret obećava.

Do viđenja, mili moj, doviđenja

neka ti tuga obrve ne svije.

Umirati nije ništa nova

niti živjeti baš ništa novije.

 Jesenjin